Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić je ob­ja­vio 92 knji­ge, ta­ko da je is­pu­nio cilj ko­ji je se­bi po­sta­vio – da ima vi­še knji­ga, ne­go go­di­na. Ovaj Zla­ti­bo­rac naj­ve­ći dio vre­me­na pro­vo­di u rod­nom se­lu Lju­biš, i u tu­ri­stič­kom cen­tru Zla­ti­bor.
Do­bro bi bi­lo zna­ti, ka­že afo­ri­sti­čar Bo­jan Lju­be­no­vić, ko­li­ko je Ršum kroz svo­je pje­sme, kroz svoj knji­žev­ni rad, iza­zvao dje­či­jih osmije­ha. Ko­li­ko se dje­ce ljep­še uspa­va­lo uz svo­je ro­di­te­lje slu­ša­ju­ći nje­go­ve pje­sme. Ko­li­ko lju­ba­vi se ro­di­lo na osno­vu nje­go­vih pje­sa­ma i ko­li­ko se od­ra­slih lju­di na­smi­ja­lo gle­da­ju­ći nje­go­ve TV emi­si­je.
Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić je u pr­vu škol­sku klu­pu, ska­mli­ju, sjeo u rod­nom Lju­bi­šu, a ško­lo­va­nje je na­sta­vio u Ča­je­ti­ni, gdje je kao naj­va­žni­ji do­ga­đaj oci­je­nio pr­vi su­sret sa Na­rod­nom bi­bli­o­te­kom i sa uprav­ni­kom Lju­bi­šom Pu­jom Đe­ni­ćem.
– Ka­da sam do­šao iz Lju­bi­ša u Ča­je­ti­nu, Pu­jo je bio je­dan od onih ko­ji me je upu­ći­vao ko­jim pu­tem da kre­nem da­lje. Do­la­zio sam u bi­bli­o­te­ku da uzmem knji­ge, i on je, na­rav­no, pri­mi­je­tio da vo­lim da či­tam. Za­to je pre­ko lje­ta, kad odem na ras­pust u se­lo, pet­kom ka­da su mo­je kom­ši­je išle na stoč­nu pi­ja­cu slao po nji­ma za me­ne knji­ge ko­je tre­ba da pro­či­tam. To što sam mo­rao idu­ćeg pet­ka da mu vra­tim knji­ge oba­ve­zi­va­lo me je da ih pro­či­tam. Pu­jo je ne­po­gre­ši­vo oda­bi­rao knji­ge ko­je tre­ba da pro­či­tam, ta­ko da je on, na ne­ki na­čin, for­mi­rao mo­ju lič­nost, – pri­ča Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić.
U pred­no­vo­go­di­šnjem dru­že­nju sa svo­jim ze­mlja­ci­ma u Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci u Ča­je­ti­ni, na Zla­ti­bo­ru, pa i po osnov­nim ško­la­ma zla­ti­bor­skim gdje je go­sto­vao na ogrom­no za­do­volj­stvo uče­ni­ka, Ršum im se po­vje­rio da ima i jed­nu strast – fo­to-apa­rat – ko­ja mu je „omo­gu­ći­la da dje­li­će za­vi­ča­ja po­ne­se sa so­bom, ne sa­mo u sr­cu, već i na fo­to­gra­fi­ji. Ta­ko je on for­mi­rao ve­o­ma bo­ga­tu ga­le­ri­ju li­ko­va i lič­no­sti ko­je je sre­tao kroz ži­vot, i s ko­ji­ma se dru­žio. Bi­lo je i onih ko­ji ni­su že­lje­li da bu­du fo­to­gra­fi­sa­ni, pa se Ršum če­sto po­slu­žio ne­kim fo­to-tri­kom. Na­rav­no da se sje­ća tih de­ta­lja, jer su u pi­ta­nju ve­o­ma zna­čaj­ne lič­no­sti či­ji se li­ko­vi ne za­bo­ra­vlja­ju ta­ko la­ko. Sa tim fo­to­gra­fi­ja­ma Ršum je pri­re­dio ve­o­ma za­ni­mlji­vu iz­lo­žbu u Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci u Ča­je­ti­ni.
– Re­ci­mo, De­san­ka! Ka­da me ona vi­di sa apa­ra­tom, od­mah ka­že: „Ne, to ne smi­ješ da ra­diš!”. Ove dvi­je fo­to­gra­fi­je ko­je sam na­pra­vio na­sta­le su u Mo­kri­nu. Išli smo jed­nom na Da­ne Mi­ke An­ti­ća, i sli­kao sam De­san­ku sa te­le­o­bjek­ti­vom. Bi­la je sa še­ši­rom, u ne­koj po­lu­ta­mi, i za­to su obje ove fo­to­gra­fi­je is­pa­le ova­ko do­bro.
Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić je po­čeo da pi­še sa 17 go­di­na, i do sa­da je na­pi­sao 15.000 pje­sa­ma. Ti­me je, ka­ko ka­že, is­pu­nio cilj ko­ji je se­bi po­sta­vio: da ima vi­še knji­ga ne­go go­di­na. Knji­žev­na kri­ti­čar­ka mr Gor­da­na Brun ka­že da je to „čo­vjek ko­ga, mo­že se re­ći, ni­ka­da ni­šta ne mr­zi. Ono što ga iz­dva­ja od osta­lih je to što se ni­ka­da ne pra­vi va­žan, i što mno­go bri­ne o svo­jim pri­ja­te­lji­ma. Kroz pri­če pri­ja­te­lja naj­bo­lje i upo­zna­je­mo Ršu­ma kao čo­vje­ka”. Ovaj vi­spre­ni Zla­ti­bo­rac, ko­ji je broj­nim sti­ho­vi­ma ovje­ko­vje­čio svoj rod­ni kraj, autor je i broj­nih TV emi­si­ja.
Afo­ri­sti­čar Alek­san­dar Čo­trić na­vo­di sje­ća­nje jed­nog svog ro­đa­ka ko­ji se raz­o­ča­rao ka­da je upo­znao ne­ke pi­sce iz či­tan­ki i lek­ti­ra, jer su su­šta su­prot­nost u pri­vat­nom ži­vo­tu ono­me što su stvo­ri­li.
„Za Ršu­ma to ne va­ži. Re­ci­mo – pod­vla­či Alek­san­dar Čo­trić – ka­da sam ga kao mlad pi­sac, po­čet­nik, za­mo­lio da mi na­pi­še re­cen­zi­ju za jed­nu knji­gu, on je to od­mah pri­hva­tio, i tekst sam do­bio istog da­na”. Pi­sac Dra­gu­tin Mi­nić Kar­lo ob­ja­šnja­va da Ršum svo­jom po­ja­vom osta­vlja uti­sak krup­nog i ro­bu­snog gor­šta­ka, a u stva­ri, ima me­ku du­šu.
„Mi stal­no igra­mo šah, ima­mo i svoj 'Klub R' po Ršu­mu, i on nas uvijek mi­ri. To­kom de­ve­de­se­tih pro­šlog vi­je­ka u ci­je­lom tom lu­di­lu me­ni je Ršum bio kon­tra­teg sve­mu to­me. On je po­ka­zao pra­vac ku­da tre­ba da ide­mo, i ka­ko da uz pomoć nje­go­ve pje­sme i emi­si­je pre­po­zna­je­mo zlo i da či­ni­mo do­bro, ta­ko da je, po­red oca i maj­ke, i Ršum bio moj vas­pi­tač” – do­da­je mla­di pi­sac Vla­di­mir Ća­lić.
I zla­ti­bor­skim osnov­ci­ma i pje­sni­ku Lju­bi­vo­ju Ršu­mo­vi­ću osta­će u sje­ća­nju su­sre­ti po­vo­dom 60 go­di­na nje­go­vog stva­ra­la­štva. U Osnov­noj ško­li u Mač­ka­tu pri­re­đen je ne­za­bo­ra­van per­for­mans. Po­če­lo se dječ­jom him­nom „Dje­ca su ukras svi­je­ta”, a on­da je Ršum či­tao svo­je pje­sme, ali ta­ko da u či­ta­nju i dje­ca ak­tiv­no uče­stvu­ju ta­ko što će oni do­vr­ša­va­ti te pje­sme. Uz to, pje­snik je dje­ci po­sta­vljao pi­ta­li­ce i za­go­net­ke, i na­gra­đi­vao ih knji­ga­ma za tač­ne od­go­vo­re.
„Dru­ga­ri­ma u Mač­ka­tu sam ka­zao ono što je Eg­zi­pe­ri, autor 'Ma­log prin­ca' re­kao – ja do­la­zim iz dje­tinj­stva, ta­mo je moj za­vi­čaj. I ja mi­slim da sve što sam do sa­da ura­dio, i na­pi­sao, u stva­ri vo­di por­je­klo iz mog Lju­bi­ša i sa Zla­ti­bo­ra. Iz mog za­vi­ča­ja”, – ka­že na kra­ju zla­ti­bor­ski za­vi­čaj­ni pje­snik (ka­ko ga nje­go­vi ze­mlja­ci do­ži­vlja­va­ju), Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić Ršum.S.Ti­ja­nić